18.01.2011. 13:00h 9 16

Nove pesme i roman u 2011. godini...

Popularni reper iz Paraćina prošle godine je proslavio desetogodišnjicu uspešnog rada. Aktuelni album "Deca i sunce" koji je snimio sa svojim Filterima izazvao je veliku pažnju publike.  Njegov debi roman "Zajedno sami" nedavno je u beogradskom pozorištu "Dadov" adaptiran u istoimenu pozorišnu predstavu.  Nakon što je sjajnim nastupom oduševio publiku u novogodišnjoj Hitorami, svirkom u Gun klubu u Beogradu, 22. januara proslaviće svoj 28. rođendan.

Prema tvom prvom romanu "Zajedno sami", beogradsko pozorište "Dadov" uradilo je istoimenu predstavu. Koliko ti to znači? Kako je prošla premijera, kakve su reakcije publike?

Ta vest je za mene bila potpuni šok, nešto što je došlo potpuno neočekivano. I velika je čast. Budući da je u pitanju debi roman, taj stepen pažnje definitivno nisam očekivao.  Pratio sam šta se dešava tokom priprema za predstavu, davao poneku sugestiju dramaturgu i glumcima kako da uđu u likove, jer uvek postoji ono što je stožerno za junake i što autor sme da predloži da treba zadržati. Nakon toga sledi nadogradnja koju drugi umetnici na projektu svakako treba da unesu u njega, i tu je izvor zabave timskog rada. Jako sam se lepo družio sa glumcima i svima koji su u toj priči učestvovali. Premijera je bila fino posećena i posetioci, čini mi se, mahom zadovoljni. Prvi komentari, odnose se na to čega u predstavi nema, a u romanu ima i obrnuto, ali to, na kraju dana, zaista i jesu DVA dela. Dosta stvari iz romana, čak jako važnih, nije našlo svoje mesto u predstavi, ali je, recimo, ideja da starac Jovan ne bude starac totalno procvetala u izvedbi Marka Živića.

Tvoja druga knjiga "O ljudima, psima i mišima" drugačija je od prvog romana "Zajedno sami". O čemu se radi?

Ideja o zbirci je postojala već neko vreme. S obzirom da je druga knjiga izašla krajem 2009. godine, zamisao je bila da ona bude svojevrsni uvod u ono što ćemo da radimo 2010., a to je proslava desetogodišnjice mog rada, novi album i beogradski koncert.  Hteli smo da publici na jednom mestu ponudimo presek odabranih tekstova pesama, kolumni i eseja uz poneku kratku priču.

Kako balansiraš između muzike i pisanja?

Oduvek sam pisanje smatrao svojim primarnim zanimanjem. Tekstovi za muziku su zapravo pisanje na ritam. To je jedna od formi pisanja koja me zanima, i koja će svakako nastaviti da me zanima. Pisanje tekstova ni na koji način ne ugrožava druge forme pisanja kao što su proza ili kolumna. Godinama se trudim i učim da bolje oslušnem šta ideja koju dobijem hoće od mene. Ona ti vrlo lepo šapne gde hoće da se udomi, da li će to da bude kratka priča, pesma, kolumna ili nešto drugo. Sve te različite forme pisanja za sada ne guraju jedna drugu iz kadra, nego lagano oblikuju nekakav "opusčić" koji gradim.

Kako je nastao aktuelni album "Deca i sunce"? Možeš da se setiš neke zanimljive anegdote sa snimanja?

Sa ovim albumom prvi put smo potpisani kao Marčelo & Filteri. Dugo smo to hteli da uradimo, jer smo već sedam godina ekipa. Osetili smo da je sada trenutak za to, zasukali rukave i zavijugali vijuge. Anegdota sa snimanja? Hmm, prvo mi pada na pamet uvod u pesmu neverovatno originalnog naslova - "Kita". Sedimo Lane i ja i čačkamo aranžmane, i ja velim: "Vidi, Laki, ovde valja da Rade otvori dušu, ova harmonika mi svira Balkan. I to da ne snimamo u gluvoj sobi, nego nasred sobe da namestimo mikrofon i da napijemo Radeta i Nens, pa tako autentično da ostane na pesmi." Tako smo i uradili: Nena pokušava da peva, a ovamo puca od smeha, a Rejd red je kao ljubi, red viče ono svoje aušvicko "PEVAJ!" – i tako se iznedri ono njeno: "Neemoj, Bradice, ne mogu taakooo...". Smešno mi je i zabavno kako to zvuči na snimku, ali gledati tu scenu uživo…

Tema tvojih pesama i knjiga su "likovi" iz realnog života, prijatelji, poznanici, roditelji, kafanci, prolaznici i naravno ti. Odakle ti ideja za takvu vrstu pristupa pisanju i muzici?

To nije nikakav novi pristup nego upravo najstariji - treba samo pronaći sopstvenu meru i način. Kada ne izvlačiš ljude iz stvarnih ljudi, to se svakako oseti. Ja ih vrlo često izvlačim i iz sebe. Istu stvar rade glumci: "ulaze" u ljude drugačije od sebe i "oživljavaju" ih. To itekako ima veze za sposobnošću saosećanja. U pitanju je igra koja može da ode i na neverovatne nivoe, kako nam svedoči Ledžerpov primer. Verujem da svi ljudi poseduju sve moguće osobine koje postoje. Od karaktera osobe zavisi koje od njih su gurnute u prvi plan, koje u drugi, a koje se ne pojavljuju, što ne znači da uopšte ne postoje u tebi. Vrlo često se dešava da izvođači kamufliraju šta je u stvari inspiracija u "storytelling" pesmama, ili u romanu, gde čitaoci nemaju jasnu referencu odakle autor šta izvlači. Što se tiče konkretnih, stvarnih ljudi iz "stvarne stvarnosti" i njihovog pojavljivanja u pesmama ili pričama ili kolumnama, kada su oni u "ulogama" sebe, zaista pazim kakav će kontekst  tu da bude i kako ću reći ono što želim da kažem.

Na koga se odnose tvoje pesme kritički nastrojene prema političkom sistemu Srbije? Da li si imao problema zbog toga?

Politička tematika se provlačila kroz dve pesme na dva različita albuma, zato što tada još uvek nisam umeo jasno da isfilterišem socijalni angažman od političkog. Bilo je svega i svačega, ali ne baš preteranog problema. To tako komentariše neko ko je čuo samo "Kuću na promaji" i sad, kao, ima mišljenje o mom pisanju i mojim temama. Lako stavljanje u fioke. To su pitanja za nekoga ko se intenzivno bavi dnevnim komentarima, a ja to zasigurno nisam. Ne verujem ni jednoj vlasti niti mislim da će spas doći s te strane. Kad bi mi to bila glavna inspiracija tekstova, ubio bih se čačkalicom – sporo i mučno.

Autor magazina Vreme Slobodan Vujanović rekao je da ti kritikujući Srbiju ustvari stvaraš "lepu sliku o njoj". Kakav je tvoj komentar na tu izjavu?

On je rekao "da govorim o Srbiji koliko je lepa dok govorim koliko je ružna"! Hvala mu, to mi se jako dopalo. Kod nas postoji strašan problem da svako ko nešto kritikuje automatski ne voli ono što kritikuje, pa i svoju otadžbinu. U mojoj glavi, to je isto kao da ti se najbolji drugar drogira: zar bi iko stvarno postavio pitanje šta tada treba da uradiš? Dobar prijatelj bi valjda pokušao da ga spreči u tome, a ne da ga podrži ili da počne i sam da se drogira. Takav isti odnos imam i prema otadžbini.

Koliko su festivali dobro mesto da se prezentuje neka nova pesma?

Na festivalima i koncertima je ista situacija: ljudima je, naročito u “brbljivoj” muzici kao što je ova, teško da na licu mesta pohvataju šta se tu tačno svira i izgovara - ako ne znaju pesmu. Mi to volimo da radimo, ali ne preterano često, uglavnom pred izlazak novog albuma. Moguće je povući ljude na energiju, ali oni definitivno neće otići sa koncerta komentarišući o čemu pesma govori. Možda će uhvatiti neku deonicu,  nešto što “ulazi u uši”, ali definitivno ne i bit pesme. Nisam preterano za to, dakle možda u nekoj meri, ali strogo dozirano.

Koliko mladi hip hoperi danas treba da se trude ukoliko žele da naprave nešto ozbiljnije na muzičkoj sceni?

Mladim muzičari i tekstopisci uopšte, moraju da rade mnogo na sebi i na svom ukusu. Mislim da današnje klince ne mrzi da rade na sebi, ali imaju problem s tim kako raditi na ukusu, zbog poplave onog što se njima čini popularnim – preko Interneta - a što u stvarnosti ne može da održi koncert gotovo nigde. Ono što Internet servira kao užasno slušano možda ne može da napuni koncert od 200 ljudi u stvarnosti. Moja generacija nije imala tu vrstu problema da joj Internet kreira krivu sliku o tome šta zaista postoji s druge strane praga. Današnji klinci imaju problem kako da razdvoje šta tu zaista vredi, a šta ne. Potreban je žestok trud i rad, što su ljudi oduvek govorili i što jeste jedino tačno. Ono što je stvarno kvalitetno izaći će na površinu pre ili posle. Ne treba gubiti nadu, ali treba gajiti samokritičnost, jer nije sramota prihvatiti da ti možda nisi taj i da ti je to samo hobi. Ja sam kao klinac jako voleo da se bavim crtanjem, a danas sam na položaju urednika strip redakcije. Ja tu ne crtam, već pišem, uređujem i kontrolišem tekst, ali sam crtanje napustio zbog pisanja. Usmeriš se na jedno, po mogućstvu srećno nađeno, i onda svim silama udariš na tu stranu.

Šta misliš o programu regionalnog MTV-ja?

Trebalo bi da je MTV ogledalo popularnog. Kad sam imao 17 godina taj pojam je imao potpuno drugačije značenje u odnosu na danas, kada imam 28. Nemam pojma, ne gledam TV – ako je dobar  “konzumentima”, dobar je i meni.

Kako ti se sviđa Hitorama?

Jako sam zadovoljan. Bilo bi dobro kada bi Hitorama uspela da na nivou regiona ujedini publiku koja sluša alternativnu muziku. U svim ex-Yu državama ne postoji dovoljno televizijskih emisija u kojima izvođači uživo izvode pesme. Koncept emisije u kojoj postoji red muzike, red ćaskanja bi trebalo da bude ono što na pravi način promoviše kvalitetnu muziku i predstavlja je publici. Novi klinci bi kroz ovu emisiju mogli da sagledaju izvođače kao deo jedne regionalne scene i to je sjajna stvar.

Šta planiraš u 2011. godini? Kakve zaključke ste doneli na Filter komitetu 1. januara?

U 2011. godini bavićemo se Neninim solo albumom. To smo odlučili još ranije, a na “komitetu” smo samo bistrili pristup i redosled događaja. Osim toga, ja ću raditi na novom romanu, i poprilično sam ushićen zbog toga: još malo istraživanja i pripreme, pa počinjem.

Svoj 28. rođendan proslavićeš nastupom u beogradskom Gun klubu 22. januara. Šta publika može da očekuje?

Pa… svirku(smeh). I muzičare koji piju jer su na rođendanskoj žurci, a onda pokušavaju da izvedu pesme sa svih dosadašnjih albuma potpuno regularno i kao da su sasvim trezni.

U februaru će biti objavljeno ograničeno deluxe izdanje poslednjeg albuma. Šta će novo publika moći da pronađe na ovom CD-u?

Osim plejliste regularnog izdanja, tu će se naći i četiri dodatne pesme, a na zasebnom disku biće snimak koncerta održanog u DOBu aprila 2009. Takođe, radimo i mali prigodni dokumentarac o radu na ovoj ploči i, uopšte, o tome ko smo, kako smo se skupili i koji su nam planovi za dalje. Na neki način, snimak tog koncerta simbolično zatvara jednu veliku etapu, a "Deca i sunce" i njihov prateći dokumentarac započinju novu.

                                                                                                                                                                              Mladen Mitrić

                                                                                                                                                   Fotografije: Bojan Vasiljević